Скоро (2022) је један наш сајт објавио напис о тзв. најсмешнијим именима и презименима код Срба и њиховим смешним комбинацијама. Будући да се доста наших људи у брзини живљења учи било чему површно и са интернета, сматрали смо да ипак нешто стручније треба рећи на тему.
За почетак, у именима и презименима код људи најобичније нема ничег ’смешног’. Па чак и ако је нешто од именâ или презименâ настало као шаљив или подругљив или погрдан надимак, та шаљивост или подругљивост или погрдност се просто изгуби, и онда су та и таква имена и презимена сȁмо необична. Такође, некад су се давала и негативна имена деци, да се дете нагрди именом па да му сва несрећа стане у то име, али да му сав живот буде срећан. Тако имамо презимена: Гузина, Заклан, Будалић, Квочка, Тртица, Непергаћа, Кајгана, Кајганић, Рикало, Рикалић, Торбица. Или имена: Грдан, Грдоман.
А ако се та и таква имена и презимена и даље осећају као шаљива или подругљива или погрдна, врши се тзв. десемантизација тако што се (през)име измени за један глас. Нпр. презиме Безумић постаје Бизумић, а презиме Сенадер „који (ж)деру сêна‟ – Санадер. Или се просто више не употребљавају, нпр. старо име Свињоглав.
Постоји и низ именâ и презименâ која само личе да су шаљива или подругљива или погрдна или негативна. Нпр. женско име Кùтица и Кúта је одмиља од Кр(и)стина, Ракита и сл. Презиме Дроњак нема везе са дроњком, већ је то исто што и Дромњак, што је споредни облик за Дробњак, реч иначе романског порекла. Презиме Гáће нема везе с гаћама, него је то од старог имена одмиља Гáћа за име Гаврил(о). Име Гајтан нема везе са гајтаном, него је то старије Гојтан, што је име романског порекла, од италијанског Gaetano. Име Свемир/Свемирко нема везе са свемиром, него је то старо име Свемҍр, од све + друга основа (код двоосновинских) именâ, -мҍр/-мир.
И код оваквих имена и презимена која се реетимологишу да су домаћа и(ли) ’смешна’ и сл. такође се врши десемантизација или се пак престану употребљавати. Нпр. презиме Копил(ов)ић (од старог имена Копил, романског порекла) десемантизује се прво у Кобил(ов)ић (упор. през. Коњeвић), а онда се десемантизује коначно у Обилић. Или ово споменуто име Копил више се не употребљава.
Данас је некаква ’мода’ да сва имало необичн(иј)а имена бивају ’смешна’ и тиме и одбачена. Ми дајемо својој деци обично све једна те иста имена, а она имало необичн(иј)а, старинска, далека предачка обично избегавамо. Сматрамо да ово може бити и резултат недовољног познавања националне културе и историје.
Зашто не бисмо давали деци сасвим дивна имена као што су, рецимо, следећа мушка: Аранђел/Ранђел/Ранђео, Балша/Баоша, Беривој(е), Војин, Вучен, Гојник, Завид(а), Иваниш, Костантин, Костадин, Љубисав, Мутимир, Најден/Најдан, Прибис(л)ав, Радич, Радосав, Рафаил(о)/Рафајло/Равајло, Строј(и)мир, Часлав/Чеслав; или женска: Војка, Дафина/Давина, Драгиња, Истинка, Илијана, Крстиња, Кошута, Кумрија, Милна/Миона, Миомирка итд. У свему овоме може свакоме од нас помоћи већ класично дело, „Речник личних имена код Срба” нашег славног ономастичара Милице Грковић: https://www.mediafire.com/file/umd8dlmysd5pif9.
