Говори јужне Србије богати су разним језичким карактеристикама којих нема у српском књижевном језику. Једна од појава која је врло карактеристична за овај крај је постпозитивни члан.
Као грађу за анализу користили смо дело Оратете, уста, да несте пуста Добриле Незић, написано на дијалекту. Приповедачица пише о свом тешком животу, мукама које су је задесиле, али и о лепим тренуцима. Радња се догађа у селу Равниште у близини Пирота, које је по свему судећи измишљено село или село које се некада тако звало, а данас има неко друго име.
Циљ истраживања је да се упореди изражавање одређености у говорима јужне и југоисточне Србије, пре свега у пиротском говору, и у савременом руском језику. Као метод утврђивања могућности и начина изражавања категорије одређености одабрали смо метод преводне еквиваленције.
Када наводи најзначајније одлике тимочко-лужничког дијалекта у односу на призренско-јужноморавски, Павле Ивић помиње употребу показних заменица у постпозицији (човекьт, човекьв, човекьн; жената, женава, женана; детето, детево, детено). Оспоравајући мишљење појединих аутора који сматрају да је овде реч о члановима (јер је демонстративно значење заменица ослабило), П. Ивић сматра да постојање трију елемената -т, -в и -н потврђује постојање демонстративног значења (Ивић 1985, 116-117).
Постпозитивни члан спада у балканизме: не јавља се само на скоро читавој територији призренско-тимочке дијалекатске зоне већ и у бугарском, македонском, румунском и албанском језику. Како бисмо разумели развој постпозитивног члана, морамо се прво осврнути на значења показних заменица од којих је он неоспорно настао. Поменута три типа члана (са елементом -в, -н или -т), због којих се ова појава назива и „тројни члан”, управо се повезују са показним заменицама овај, ова, ово – онај, она, оно – тај, та, то. Основна два значења ових заменица су демонстративно (упућивање на одређени појам који је присутан у току казивања) и анафорско (упућивање на појам који није непосредно присутан, тј. на појам о којем се мисли, на место у претходном казивању).
Ако узмемо пример из македонског човеков и човекон, увиђамо да ова два облика имају исто значење као овај човек и онај човек. Са друге стране, ако узмемо наш пример управо из пиротског говора домат, видећемо да је ова форма употребљена у значењу „баш тај одређени, а не било који дом/кућа”. Дакле, када говоримо о постпозитивној употреби заменица са елементима -в и -н, заправо говоримо само о позиционој варијанти, односно функционално и типолошки је реч о показним заменицама овај и онај у постпозицији и ту не можемо рећи да је у питању прави одређени члан, док постпозитивна употреба -т елемента има значење истинског члана, тј. значење категорије чија је функција примарно детерминативна (Рашић 2023, 159−160).
Као што смо већ видели из примера, а и како наводи Н. Живковић у својим истраживањима пиротског говора, „члан се с речју уз коју стоји слаже у роду и броју и даје јој карактер одређености и познатости”. Члан се може јавити код свих именских речи, осим код основних бројева и неких заменица. Уз именице мушког рода у једнини стоји облик –ат (паркат), уз именице женског -та (реката) и уз именице средњег -то (детето). Некада облик члана у мушком роду заиста бива –ьт, а чак се дешава и да акцентовани вокал у речи изгуби своју „пуноћу”, па тако добијамо примере син’т и д’н’т, који говоре и о очувању полугласника у овим говорима.
Постпозитивни члан може употребити и са властитом именицом. Властите именице, по својој семантици, већ су одређене, зато што именују нешто или некога, међутим, оне могу имати још и постпозитивни члан: ови́ја Ђи́ласат (в. Рашић 2023, 175). Ова појава се назива хипердетерминативност и може подсетити на употребу одређеног члана the у енглеском језику испред властитих именица. Заправо се врло често у литератури указује на сличност одређеног члана у енглеском или немачком језику и постпозитивног члана у говорима јужне и југоисточне Србије, што је и оправдано. Једна од употреба која им је заједничка је додавање члана појму о коме се већ говорило, па је сада он познат и говорном лицу и саговорнику.
Када говоримо о граматичко-лексичким средствима маркирања одређености у руском језику, у њему се најчешће користе показне заменице этот и тот (Вот та книга…).
Још један начин да се укаже да је неки појам познат је употреба постфикса (речце) -то. Овај постфикс има значајну улогу када је у питању детерминативност, али се односи и на одређеност и на неодређеност. Када се користи уз упитне и односне заменице или прилоге (кто-то, что-то, какой-то, где-то, как-то…) гради неодређене заменице и неодређене заменичке прилоге, који указују да је појам на који се они односе непознат говорном лицу, али да реално постоји. С друге стране, ако се постфикс -то употреби уз именицу, он онда указује на познатост тог неког појма (он се може употребити уз било коју врсту речи). Оваква употреба се чешће среће у разговорном стилу. Овај постфикс не мора увек имати улогу да истакне познатост неког појма, већ може служити за наглашавање неког појма који је важан за одређени контекст. У тим и таквим случајевима посебног наглашавања, истицања у конкретном контексту, он се може појавити као еквивалент дијалекатског члана –ат/-та/-то.
Овде ћемо навести анализу примера са именицама мушког, женског, а онда и средњег рода. Одређени члан се може наћи и уз придеве, заменице и понеке бројеве.
- Мину се јед’н месец, те ти ђи поново тија Велимир и његов ућа.
− Ми за исту ствар. Кво би? Договористе ли се? Саветовасте ли се? Распитасте ли се за нас?
Ућата орати, Велимир ћути. Поглечкује у мене.
У овом примеру видимо да се подвучена именица ућата (ујка) односи на претходни контекст, дакле ради се о употреби члана у случају кад је појам већ претходно поменут. Ова реченица би требало на руски да се преведе на следећи начин: Дядя говорит, Велимир молчит. Дакле, на одређеност се искључиво редом речи указује.
(2)… питал нану у паркат код Национал дрпав и брадат старац. […]
И штукне старцат како уземи да је пропадал.
У првој реченици употребљен је облик паркат, с тим што се не ради о већ поменутом парку, већ ауторка овај појам обележава као познат јер за њим следи место парка (код Национал). У другој реченици је већ реч о претходно поменутом појму који је сада познат саговорнику/читаоцу.
…спросил у мамы в том парке у Национала драный и бородатый старец… И этот старец исчез, как в воду канул.
(3) Тека дни течу, како реката тијо и мирно.
Реч је о реци која протиче кроз село, које се стално помиње и у коме живи приповедачица, зато она има члан. Због тога се у руском може употребити присвојна заменица: Так дни текут, как наша река, тихо и спокойно.
(4) Како тија цар сас козјити уши што је копал рупу да у рупуту стави мукуту.
У овом примеру доста речи има чланове, зато што је реч о познатој српској бајци „У цара Тројана козје уши”. Придев козји овде има члан, али у руском одређеност нећемо моћи да пренесемо постфиксом -то: Как тот царь с козлиными ушами, который копал яму, чтобы в эту яму закопать (высказать) страдание своё.
(5) − Девојче златно, нек ти је живо. Неје да га мрзим. Там’н работа. Него таја реч ми је мрска – мачава…
Девојченцето се зове Вилданка.
Овде нам приповедачица прича о ћерки човека за кога су хтели да је удају. У руском би се могло употребити постпозитивно –то са значењем истицања уз показну заменицу: Девочку-то эту зовут Вилданка.
(6) Моја Славенка малечка, на артију од артишан џак писала писмо на башту си. И са су ми у очи словата.[…] Преди него да појде у Босну, он се некако порезал, а она тој запамтила и питује га у писмото за прсат.
У преводу на руски се на одређеност указује показном заменицом и присвојном заменицом. И сейчас мне перед глазами эти буквы. Перед тем, как он поехал в Боснию, он как-то палец порезал, а она это запомнила и спрашивает его в своем письме об этом пальце.
Руска постпозитивна речца –то представља средство тематизације исказа, тј. издвајања једне компоненте у својству оног познатог, већ поменутог, одређеног у контексту актуелног рашчлањивања исказа. Тај моменат одређености га може зближити са одређеним чланом у нашим дијалекатским примерима. Најчешћи еквиваленти у руском су показне заменице, присвојне заменице, а у неким случајевима је одређеност имплицитно изражена.
Извор:
Незић Добрила. Оратете, уста, да несте пуста. Пирот: Народна библиотека „Пирот“, 2018 (Крупац: Смарт прес)
Литература:
Живковић Новица. Говор Пирота.Пиротски зборник, бр. 39, 71-114. 2014
Ивић Павле. Дијалектологија српскохрватског језика. II издање. Нови Сад: Матица српска. 110-125. 1985
Рашић Катарина. Морфолошки и синтаксички балканизми у тимочко-лужничком говору (са освртом на шири балканословенски ареал). Београд, 2023. Универзитет у Београду, Филолошки факултет
Станковић Бранимир. Постпозитивни члан и демонстративне заменице у урбаном пиротском варијетету.Универзитет у Нишу, Филозофски факултет. Српски језик некад и сад: лингвистичка истраживањаФилозофског факултета у Нишу, 79-102
Бирюк И. Б. Унивесальные общие и специфические характеристики категории детерминации. Могилев, Беларусь, 89-94. 2014
Николаева Т. М. Категори определенности-неопределенности в славянских и балканских языках. Москва: Издательство «Наук». 1979
Поспелов Н.С. О синтаксическом выражении категории определенности / неопределенности в современном русском языке. // Исследования по современному русскому языку. Москва, 1970. 182-189.
Сидорова Ю. Л.Лексические средства воплощениа категории определенности/неопределенности в русском языке (на фоне итальянских средств). Новосибирск, 2006
Углева И. В. О способах выражения категории определенности/неопределенности в современном русском языке. Вестник Югорсково государственного университета, 2006 г. Выпуск 5. 125-127
