Руски архиепископ Иларион Тројицки је 1908. године путовао с југа, из Солуна, возом на север, у Београд. Тада још Македонија и јужне српске земље нису биле ослобођене, па владика описује какву је блискост и радост осетио у контакту са српском средином након преласка турско-српске границе.
Владика је, међутим, како даље пише у том свом тексту-писму (под називом Словенство), доживео разочарење у возу већ након краћег времена. Пожелевши да попије чај затражио је од Србина-конобара „кипятку̀”, па пошто га овај није разумео, покушао је да му једноставнијим речима објасни шта му треба, уздајући се у то да су Руси и Срби братски народи, а руски и српски сродни језици. Реч „вода“ конобар је разумео, али не и шта значи „горячая“; владици је нудио хладну воду на шта је овај немоћно одмахивао главом. У наредном тренутку се крај владике појавио некакав човек који се обратио конобару са својом молбом на немачком, а конобар му на немачком и одговорио на питање. Тако је и владика учинио. Није му било право што је са братом Србином морао да се споразумева на немачком, али…
Шта је, дакле, владика тражио од конобара?
Под речју „кипято̀к“ Руси подразумевају воду коју кључа или је недавно проврела (понекад, али ипак ређе, и прокувану воду). Као еквивалент дате именице у српском могла би се употребити синтагма: прокључала вода, проврела вода. И у српском, испоставља се, постоји исти корен са донекле сличним значењем, па се може рећи и кипућа или кипећа вода. Занимљиво је да се глагол кипети у српском ипак чешће употребљава да означи кретање узавреле течности преко рубова какве посуде (тј. фазу која долази након врења, кључања), док руски глагол кипеть значи врити, кључати.
Српски конобар се можда није могао досетити шта му путник тражи, између осталог, и због неподударања статуса датог појма у двема културама. Кипяток, о чему можда сведочи и постојање посебне лексичке јединице, у руској култури заузима далеко значајније место, чини се. Кипяток је служио, а и даље служи за преливање листића чаја тј. кување чаја. Раније се у те сврхе користио самовар – управо да би проврила вода којом се онда преливао чај у чајнику и добијала на тај начин тзв. заварка (густи концентрат чаја који се затим опет проврелом водом у шољама разблаживао). Кипяток се могао користити и за преливање различитих житарица: хељде, овса и добијање каше (чак и без кувања). Све у свему, уз помоћ кипятка добијала се топла, укусна храна или топло пиће које крепи и прија, тако да дати појам у руској култури има изузетно позитивну конотацију. У српској се култури такав појам није формирао.
Владика Иларион у свом писму о словенству (објављеном у Писмима о Западу) препричава још неколико својих тужних „језичких“ епизода с путовања по јужним и западним словенским земљама. И свуда га међусобно неразумевање међу Словенима разочарава, посебно због прибегавања у комуникацији тада „непријатељском“ немачком језику. Апсурдно је, размишљао је владика, да је многе словенске земље у то доба управо и обједињавао заједнички живот под аустријском окупацијом. А након једног разговора с Пољакињом на немачком он беспомоћно узвикује, памтећи некадашњу словенску заједничку прошлост: „Па зар су Пољани са Вјатичима на немачком говорили?”