Један од најпопуларнијих излета на Криму је посета дворцу Александра Трећег и чувеној винарији у Масандри уз дегустацију. Наш први водич са пуно љубави причала нам је о историји Масандре и околине, дворца и животу царске породице тамо. Имала сам среће да нас поведе једна изузетно образована старија дама, са гласом филмског приповедача и одличним руским језиком, са беспрекорно исцртаним обрвама, као да су њене, елегантним маникиром и једноставним али скупим накитом. Своју причу завршила је тиме да се окупљамо у 16.15 код две огромне секвоје у врту и сасвим неочекивано:
− Обавезно купите овде неко пециво! Не зато што је најбоље на свету, него да бисте имали шта да презалогајите уз вина на дегустацији. Ипак их има 9 и прилично су јака, па да не бисте тамо тражили кобасицу које нема или после гласно певали у аутобусу, боље овде купите нешто.
Био је ово, колико неочекиван из њених уста, толико и користан савет, нарочито за неког ко тако лоше пева као ја.
На путу од дворца до винарије водич каже како на дегустацију иду сви сем девојке, тј. мене. Нисам стигла ни да се забринем, помислих, кад стигнемо тамо, показаћу јој карту на којој лепо све пише. И заиста смо се објасниле за мање од минута, била ме је помешала са неком другом женом с којом ме је једино зближавао пол. Моја група, као и свака друга, није била склона претераном дружењу, али после ове ситуације почели су да ми саосећајно прилазе да виде је ли све у реду, да ми пруже моралну подршку и да се са мном радују што ћу ипак моћи на дегустацију. Једна госпођа ми је чак љубазно понудила самсу са месом за потребе дегустације, да ми надокнади неправедно претрпљени стрес.
У Масандри нас преузима други водич, нежна и педантна висока плавуша која нас је и пре вина опила својим гласом, али и познавањем свог посла. Она сама опијена је љубављу и поносом на Масандру који су толико јаки и заразни да су и мене, Српкињу која никакве везе са Кримом нема, а и вино више поштује него што воли, подилазили жмарци слушајући је.
Развој винарства, као и развој свега осталог на Криму почиње са кнезом Михаилом Воронцовом. Он је на Крим донео најбоље винске сорте лозе из Француске, Грчке, Шпаније и захваљујући њему почиње прва квалитетна производња вина, али и успешна продаја у Русији. После његове смрти винарство бива запуштено све док на молбу цара Александра Трећег на дужност главног императорског винара није ступио кнез Лав Голицин. Блистави правник по образовању, решио је да „не каља своју част чиновима и ордењем” и напустио је праксу после 15 година рада како би се посветио производњи вина и њеном усавршавању. Као изузетно темпераментан човек без длаке на језику, цару је предочио своја 3 услова: прво, никакав мундир службеника не долази у обзир; друго, плату одбија да прима, да му не би кварила осећај слободе; и треће, има право да ради шта и како он лично мисли да треба.
Репутација Голицина као винара била је изузетно висока, већ тада је био добитник златних медаља за своја вина и шампањац; тврдио је да Русија не треба да копира друге земље и њихове технологије већ да развија свој стил, и цар је испунио све услове кнеза. Винарија управо њему дугује одабир локације за изградњу огромног подрума и изглед какав до тада у Русији није виђен. Такође, правилно изабрана кнежева стратегија производње донела је златне медаље и гран-при на изложбама у Паризу већ у првој деценији рада. Такође, на крунисању императора Николаја Другог служио се Голицинов шампањац Нови Свет, који се још назива и крунидбени.
Голицинова колекција, изузетна по количини и вредности, чува примерке вина још од 19. века до наших дана. Од оснивања винарије 1894. у колекцији је изостала само 1941. година. У ратно време о њој су се бринули у складу са њеном вредношћу. Дирљива је прича о затрпавању подрума као блага у Првом светском рату, за којим је уследио грађански – толико је био брижљиво затрпан да се никаквом технологијом није могло уочити да испод земље има нечега, и толико темељно да су га откопавали неколико година.
У Другом светском рату није било времена за затрпавање, па су највреднији примерци колекције евакуисани у друге републике. Због брзог повлачења Немаца 1944. изостало је минирање подрума, али је за време окупације потрошена невероватна количина вина која се тамо чувала.
А сада, обогаћени знањем, одлазимо да се и оплеменимо најпознатијим винима Масандре. У великом дворишту само 2 скулптуре – биста кнеза Голицина, оснивача, и биста Александра Јегорова, академика и најпознатијег винара Масандре. Он је доживео 95 година пијући сваког дана по чашу мадере.
У великој просторији с малтене црквеним осветљењем смештена су три дуга стола уз које стоје дрвене клупе без наслона (да се посетиоци не опусте превише), а испред сваког од нас чаробни дрвени послужавник са 10 чаша – 9 сорти вина и чаша воде.
Трећи водич са микрофоном у руци прича, а вама се чини да заправо пева о винима. Сви послушно држимо у руци прву чашу шардонеа док је он описује малтене у стиховима и, тек кад је завршио, могли смо да пробамо. „Кисело, мало подсећа на јабуке…”, помислих без одушевљења, али ме то није спречило да попијем све што је било у чаши. Вероватно у нади да ћемо се са временом шардоне и ја боље разумети. Понос Грузије, опоро-кисели саперави, вино толико тамноцрвено да делује непрозирно и боји зидове чаше, није нашло пут до мога срца. Зато јесте полуслатки розе мускат са својим чаробним мирисом и аромом чајне руже, моја представа рајског напитка. Мало помало, и испред мене испразнише се чаше мадере, хереса који има чак 19,5% алкохола, црвеног порта Ливадија, омиљеног вина Николаја Другог, десертног кокура са аромом меда, незаобилазног кагора и најзад – најнаграђиванијег вина Масандре и ремек-дела винарства − белог муската Црвеног Камена[1], који у себи има и медне и ружине ноте.
Неко ко нема кондиције могао би заспати испод стола у овој сали, да не стигне ни да запева, али моја искусна и видно припремљена група поскочила је да што пре заузме ред у Масандриној продавници јер вино је и најбољи сувенир и поклон.
У повратку нисмо певали, владала је задовољна тишина, госпођа која ми је нудила самсу миловала је свог супруга по глави и гледала га са нежношћу, док се на његовом лицу уочавала недоумица – да ли је за његову тренутну срећу „крив” Голицин или Јегоров…
[1]Црвени Камен је место код Гурзуфа.
