Приказујући свакодневицу лењог руског племића, Гончаров је користио многе од оних речи које сматрају кључним управо за руски национални карактер, а које су веома често непреводиве на друге језике. То су приметили многи истраживачи који се баве проучавањем руске језичке слике света (рецимо, И. Левонтина, А. Шмељов и А. Зализњак). Они су у својим радовима, између осталог, и на Гончаровљевом делу доказивали тврдње да су речи воля, вольный, лень, простор, душа, тоска речи којима се може описати руска душа, руски човек, као и да оне немају своје праве еквиваленте у другим језицима.
Које су то карактеристике руске душе, запитали смо се и ми у свом истраживању у потпуности усмереном на Гончаровљевог јунака? Она је, како тврди А.Д. Шмељов, широка: „Понекад се чак употребљава израз човек широке душе. То је дарежљив, великодушан човек, који није склон ситничарењу, спреман да опрости другима њихове ситне преступе и грешке, не жели да ‘заради’ чинећи некоме услугу. (…) Ипак, израз широка душа може да се интерпретира и другачије, да означава тежњу ка крајностима, екстремном испољавању било које особине. Ова тежња крајностима (све или ништа), максимализам, одсуство ограничења или тенденције уздржавања често се сматра једном од најкарактеристичнијих црта која се традиционално приписује Русима”. Управо је екстремизам (у овом случају екстремна лењост, тромост и апатичност), оно што има погубан утицај на живот Обломова, а што сматрају карактеристичним за руског човека.
Лењост је вероватно и прва асоцијација на Иљу Иљича. И. Левонтина у свом чланку „Homo piger” (Лењи човек) пише како лень (лењост) може да буде својство тела, ума и душе: „Лень подразумева представу о три унеколико различита типа стања (…). Прво, може се говорити о одређеном телесном стању: о физичкој опуштености, малаксалости или обамрлости. Ово може бити повезано са тиме што се човеку спава, или се још није сасвим пробудио, или са тиме што му је вруће или хладно и томе слично. У том случају, мрзи га (ему лень) да учини било какав физички покрет који ремети његов мир, а и покрети које чини су успорени. (…) У другом случају говори се пре о одређеном душевном стању – парализи воље, када човек не може да се сабере и натера се да нешто уради. (…) И коначно, у трећем, најмање карактеристичном случају речи лень и неохота описују понајпре стање ума – некакву рационалну усмереност и човеково нехтењеда предузима било какве бесмислене радње и узалуд троши снагу”. Интересантно је да примере за сва три значења речи лень можемо пронаћи у роману „Обломов”: „Његове покрете, чак и кад је био узнемирен, уздржавала је такође благост и леност која је имала своје особите дражи”; „Он је лењо махнуо руком на све младићке наде које су њега превариле или које је он преварио, на све нежнотужне, светле успомене од којих у неких људи под старост срце заигра”, или „Кад те видим, добар сам, вредан; кад те не видим – досадно ми је, лен сам, да ми је да лежим и ни о чему не мислим…”; „– Чини ми се тебе мрзи и живјети? – упита Штолц. – Па то је истина: мрзи, Андреја”. Заиста се може рећи да је Обломов синоним за лењост. Ипак, важно је приметити (а Левонтина и о томе пише) да, као прво „Обломов испољава особине које се традиционално сматрају својственим руском националном карактеру. Друго, руска култура допушта и филозофско оправдање лењости”, што нам још једном напомиње да овај роман можемо читати као каталог руских особина и кључ за разумевање руског човека.
Још неколико речи о ширини руске душе. Наиме, она се може повезати и са ширином простора, са бескрајним пространством, на које свако помисли у вези са Русијом. О овоме је писао и Берђајев у своме делу „Географија руске душе”: „Ширина руске земље и ширина руске душе гушили су руску енергију, отварајући могућност кретања у страну екстензивности. Та ширина није захтевала интензивну енергију и интензивну културу. Непрегледно руско пространство захтевало је од руске душе смирење и жртву, али је оно чувало руског човека и давало му осећај безбедности”. Обломов, као истински представник руског човека и руске душе, веома цени ширину простора, о чему аутор сведочи више пута: „Обломов је увек био код куће без вратне мараме и без прсника, јер је волео да му је све пространо и алватно”; затим „И њега обузе осећање мирне радости што он, од девет до три и од осам до девет, може провести код куће на дивану, и поносио се тим што не мора ићи с извештајем, писати акта, што има широког простора за своја осећања, за машту”; „Брзо је на његову сточићу био раширен план за кућу, за врт. Кућа за породицу, пространа, са два балкона”.
Обломов сања о пространом, слободном животу – о вольной жизни. Превод ове синтагме на српски гласи слободан живот, али је то само делимично значење синтагме у оригиналу. Наиме, када кажемо слобода, примећујемо доста сличности са руском речју свобода, о чему пише и А. Д. Шмељов: „(…) слобода (свобода) је повезана са нормом, законом, поретком („Шта представља грађанску слободу? Потпуна потчињеност закону, тачније потпуна могућност да се чини све оно, што закон не брани”, писао је В. А. Жуковски). Слобода (свобода) означава моје право да чиним оно што желим, али је ово моје право ограничено правима других људи; а воля ни на који начин није повезана са појмом права”. Ипак, воля представља и нешто више од тога. Она је више у вези са човековим унутрашњим стањем, са ширином простора, са безбрижношћу, у крајњем случају и са рутином и редом у свакодневном животу, који Обломов толико сања: воля код Гончарова представља и слободу од стега (мало)грађанског живота. Своју тежњу ка слободи Обломов показује бојкотом свега што ту слободу ограничава, зато и остаје на свом каучу, у својој кућној хаљини, у својој, опет Русима својственој филозофској лењости.
И на крају, шта је заправо то што карактерише руску душу? Да ли је то ширина повезана са пространством, лењост и апатија према спољашњем (често малограђанском) свету, тежња ка слободи, или од свега овога понешто? Верујемо да ћете читајући роман „Обломов” пронаћи барем део одговора на ова питања.
Извори и литература:
Гончаров, Иван. Обломов, Београд: Бранко Ђоновић, 1964.
Гончаров, Иван Александрович. Обломов, Москва: Художественная литература, 1973.
Зализняк, Анна Андреевна, Левонтина, Ирина Борисовна, Шмелев, Алексей Дмитриевич. Ключевые идеи русской языковой картины мира, Москва: Языки славянской культуры, 2005.
Толковый словарь Ожегова. www.dic.academic.ru
