Приче

Хоћу и могу

У српском књижевном језику свега су два глагола што у првом лицу једнине садашњег времена имају наставак –у: хтети и моћи. Ако томе додамо и дијалекатске облике, добијамо још два чешћа облика с наставком –у: виђу← видѣти („Пустите ме да виђу небеса”, Његош) и вељу ← *велѣти, и још ретко: вољу ← волѣти. Па опет свега је неколико оваквих облика наспрам хиљада и хиљада оних са наставком –м у првом лицу презента. Откуда долазе ови облици и зашто их је тако мало?

            Некада је у прасловенском, реконструисаном језику-претку свих словенских језика, постојало пет врста глагола. Четири од њих су биле тематске, дакле имале су тематски вокал уметнут између основе глагола и наставка, а једна је врста била атематска, без тематског вокала. Атематској врсти припадало је свега пет глагола: јести, дати, имати, бити и стари глагол вѣдѣти (= знати), и ти су глаголи имали наставак –м у првом лицу једнине. Сви остали глаголи имали су у првом лицу једнине наставак –ѫ (‑ǫ) који ће у српском дати наставак –у.

            Како је онда текло распростирање наставка –м науштрб наставка –у? Испрва се оно јавља код глагола с основом на -а- (работамь, мѣшамь), већ од 13. века, а тек од 15. века налазимо га и код других глагола, прво код основа на -и- (платимь, видимь), а затим од краја 15. века и код основа на -е- (гредемь, побѣгнемь). Све до 17. века, пак, упоредо са овим облицима у првом лицу једнине презента употребљавао се и стари наставак –у (‑ю): (ја) иду, мишљу, плаћу, обећаваю, молю итд.

            Остаје још да видимо узроке овако огромне промене. Атематски глаголи имали су своју посебну промену. Тако су у 2. лицу једнине имали наставак –си (данас се чува само код гл. бити: јеси), у трећем ‑ст итд. Међутим, под утицајем свих осталих глагола који су у 2. лицу имали наставак –ш, и они преузимају тај наставак, истовремено утичући на остале глаголе својим наставком 1. лица, прво на глаголе с основом на -а-, па редом на друге глаголе, као што је већ наведено. Када се ово наставачко –м учврстило у једној категорији, ширило се на друге. Дакле, може се рећи да су ове врсте глагола извршиле размену наставака.

            А какво је стање у другим словенским језицима? У нама суседном бугарском, на пример, глагола са наставком –м у садашњем времену има код више од половине укупног броја глагола (други наставци су –а и –я ← ‑ѫ/‑ѭ). Притом је овај завршетак продуктиван, што се види по новим глаголима. Према једном истраживању, од 58 глагола позајмљених из енглеског и прилагођених систему бугарског језика, нешто више од 90% у првом лицу једнине презента има наставак –м.

            Потпуно је друга слика на словенском северу. У пољском језику глагола с наставком –м је свега отприлике четвртина, док је у руском језику овај наставак заступљен само код два глагола: естьем) и датьдам).

            Дакле, књижевни српски и руски језик представљају две крајности што се тиче глагола с наставком –м у садашњем времену. У осталим је словенским језицима стање шареније.

            А наравоученије ове приче могло би бити: и мањина може постати већина, ако постаје постепено, има јак утицај и довољно се труди, као што је то био случај са глаголима на –м у српском језику.

Белић А. Историја српског језика. Фонетика. Речи са деклинацијом. Речи са конјугацијом. – 2. издање, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2006.

Манова-Георгиева Я., Багашева М. За една нова група глаголи в българския и в руския език под влиянието на езика в интернет, „Оrbislinguarum“, Volume 18, issue 1.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *