Крим – и пред очима нека измаглица, скоро да светлуца.
Крим – дуге шетње на ваздуху у ком је сва љубав богова – мирис четинара, мора, сунца. Пејзажи…
Крим – реке доброг вина и шампањца…
Волим га од првог путовања 2016. када је аеродром у Симферопољу још изгледао као барака (сада изгледа као свемирски брод). Тек што ме загрлио топли приморски ваздух, а већ ми маше возач који ме је звао 3 пута како се не бих случајно бринула да се нећемо наћи.
− Хоћете климу или да отворим прозор? – први пут ми неко даје да бирам. Пролазимо поред насеља Доброје, Лучезарноје, Изобиљноје… Опија ме радост која расте са сваким удахом овог ваздуха.
У Алушти је гужва на улици уз плажу, па таман могу да разгледам ресторане, продавнице и оно најупадљивије од свега – рекламе музеја и излета. Бирала сам породично летовалиште за миран одмор, а Алушта је једно од најхваљенијих. Сада знам зашто. Шљунчана плажа, врло уређена, спасиоци, тушеви. И ваздух који лечи све бољке и бриге.
,,Хвала Богу, људи се купају!” – помислим, јер вода може да буде хладна као изворска, али ове године имам среће. У новом хотелу окруженом боровима најљубазније особље ме смешта пре 14.00, и сад већ желим неког да изљубим од радости. Иде ми се и на плажу и у музеј полудрагог камења, али за почетак да пробам неко локално јело уз кримско бело вино. Бирам ресторан изнад воде, чашу белог кокура и рибљу чорбу која нема ама баш никакав укус, није чак ни слана. Утешила сам се на плажи врућим куваним кукурузом, за који продавац у годинама, маскота плаже са уметничким именом Поштар Печкин, тврди да је некраден, и одлучила да сутра обавезно пробам татарску пахлаву коју продаје конкуренција.
Дошла сам да се одморим, али поред две рекламе нисам могла да прођем. Музеј полудрагог камења је заправо једна добро опремљена продавница са две изложбене витрине и врло обученим продавцима. Овде је највише мог новца и остало, толико камења нисам ни са плаже понела. Највећа атракција у граду вероватно је градски акваријум где има и омањих ајкула и алигатора, крокодила, свих рибица из „Мале сирене”, али ма колико да је занимљиво било гледати чуда далеке природе, тесно је и буде вам жао великих корњача које не могу да се крећу.
Време је за Јалту која је сасвим близу Алуште. „Знате, ниједан возач неће тамо због гужви на прилазу, јер се тих 25 км прелази сат и по…” – каже ми таксиста и крећемо некуд узбрдо козјим стазама. Сунце, виногради, стене, море… Обузима ме љубав и уједно туга што нисам бар џанарика која ту расте. Масандра, Гурзуф… Стижемо пречицом у прави приморски град. Прво што видим су чувени „Интурист” и – српски ресторан! Још неколико метара и стајемо заробљени у гужви једносмерне улице са старим ниским зградама какве постоје само поред мора и делују као да их је сунце мало испекло. Одатле морам пешке до свог смештаја, памтим лепе продавнице воћа и вина. Опет имам среће – поред мог апартмана је татарски ресторанчић (Ид у мени скакуће!), а главна плажа, Масандровска, испод мог позора. Овде је већ гужва, од пешкира се не види колико је крупан шљунак, много је људи и у води, а да би туш прорадио, тражи новчиће. Лежаљка и сунцобран су знатно скупљи него у Алушти. Не жалим се, само поредим.
Увече правац у центар града – и опет то преплављивање лепотом, енергијом. Дивим се уређености, парковима и вегетацији уопште, фасадама. Зграде се овде деле на лепе али оронуле и лепе реновиране. Новоградња нуди имућним купцима огромне станове са божанским погледом на све четири стране света. Културно наслеђе Крима, а пре свега Јалте са околином толико је богато да има више киоска и продаваца екскурзија него сладоледа – дворци почев од најпознатијег у Ливадији, најсликанијег Ластиног гнезда, затим дворац Воронцова, излети бродићем, пењање на планину Ај Петри, туре џипом, посета Новог Света и дегустације вина, сафари у парку са лавовима, поља лаванде… Вреди видети све.
Чувено позориште које носи име Чехова затворено је као и сва остала, али чврсто сам решила да га (бар) једном посетим ко гледалац.
Музика на улицама је разних жанрова: гудачки квартет и „Фантом из опере”, стари и нови руски рок, на сваких сто метара неко пева или нешто пушта једну поп шећерну водицу „Јалта, једро” («Ялта, парус», прескочити!)… Најдражи призор од свих ми је овај на кеју: снимљена музика, нека стара, не нарочито добра али весела, уз коју играју парови пензионера и дивно се проводе.
Овај климатско-географски бисер је много више од царског летовалишта, цео један и јединствен музеј који чува део културе и историје ове велике земље.
