Казахстански и/или казашки? - Славистичке цртице

Oправдано је рећи да славистика, као изузетно разграната научна дисциплина у оквиру филологије, по опсегу својих истраживања у потпуности одговара географском обиму који захвата. Оваква распрострањеност славистичког ареала условљена је, између осталог, и вишевековном експанзијом Руске империје на азијски континент, услед чега је словенски свет поново остварио контакт са различитим етничким заједницама Сибира, пацифичком регијом Кине и Јапана, али и туркијским степским народима Средње Азије. Док су велика далекоисточна царства остала непробојна за руски језик, његова доминација временом је учвршћена у северном делу Евроазије, укључујући не само простор у границама данашње РФ, већ и пограничне области које су улазиле у састав некадашњег Совјетског Савеза. Потоњи распад СССР-а проузроковао је настанак нових независних република на карти Европе и Азије. Нашу посебну пажњу завређује средњоазијски регион због појављивања истокоренских етнонимских паронима у савременом руском језику: казах/казахстанец, киргиз/киргизстанец, туркмен/туркменистанец, таджик/таджикистанец, узбек/узбекистанец.

Тенденција увођења етнонимских паронима у језик не односи се само на земље Средње Азије, што показује и дихотомија русский/россиянин која се примењује у самој Руској Федерацији (Бељчиков, Ражева 2015). Оваква аналогија може се делимично приближити српском читаоцу навођењем примера Бошњак/Босанац, наравно, узимајући претходно у обзир етничке и регионалне особености државе Босне и Херцеговине. С друге стране, контрастирање етнонима Србин/Србијанац или Косовац/Косовар не би одговарало датом моделу, јер се у њима губи јасно изражена супротстављеност етничког и грађанског принципа националног декларисања, која је својствена руској геолингвистичкој средини. Потреба за језичком дистинкцијом се јавља у земљама које носе снажан мултиетнички карактер, те се у том циљу уводи у употребу етноним вишег реда који служи као кохезивни фактор између грађана разноврсног етничког порекла. По том основу можемо разврставати појмове као што су казахский язык, али казахстанский парламент (парламент Казахстана); узбекский плов, али узбекистанский гимн (гимн Узбекистана); русская музыка, али российские певцы (певцы из России) итд.

Како и да ли српски језик препознаје ове разлике приликом идентификације држављана средњоазијских република? У свом Речнику језичких недоумица И. Клајн се опредељује стриктно за облике Казах и казашки, Киргиз и киргиски, при чему се суфикс -стан код имена земље среће у првом, али не и другом примеру, па самим тим није ни остављена могућност за грађење придева киргистански. С једне стране, говорници српског такође не праве разлику између облика русский/российский, што би требало да наговештава сличан однос према не толико познатим етнонимским паронимима из Средње Азије. С друге стране пак, ако су облици русијански или росијски неуобичајени или архаични у савременом српском језику, придеви као што су казахстански, узбекистански, таџикистански срећу се далеко чешће, па су чак и присутнији од својих нормираних паронима казашки, узбечки, таџички.

Сматрамо да се у датој ситуацији оптимално решење састоји у упућивању говорника на постојеће нормиране облике, али не и у одбацивању устаљених етнонимских придева, чија се примена може искристалисати њиховом правилном употребом у оном контексту у који их смештају рускојезични говорници у Русији и Средњој Азији. Што потпуније и прецизније језичко изражавање не само да обогаћује и украшава наш говор, већ чини комплетнијом целокупну ванјезичку слику света око нас. Захваљујући томе, неће нас зачудити блок вести у истом дану о успесима казахстанске тенисерке Јелене Рибакине и о посети фолклорног ансамбла казашких народних игара.

Литература: