Прошле су две године мастер студија симултаног превођења (језичка комбинација: руски и енглески) у Санкт Петербургу, на Филолошком факултету Санкт Петербуршког државног универзитета. Кад се осврнемо, сабравши утиске можемо приказати целокупан доживљај ове земље с тачке гледишта српског студента. Дотаћи ћемо се сличности и разлика међу нашим менталитетима, поменути оно што нас је изненадило или нешто што смо, опет, очекивале. На почетку скрећемо пажњу на то да увек треба имати у виду да је Русија огромна земља која представља спој мноштва народа, култура и менталитета. Стога утиске описане у овом тексту не треба повезивати с читавом Русијом – врло је могуће да је у неком другом крају сасвим другачије. Да почнемо!
Залазак сунца над Финским заливом. Напомињемо: слика је настала после 22h!
Почетна баријера
Познаница с Филолошког факултета у Санкт Петербургу, вероватно захваљујући томе што је пореклом полу-Рускиња, а полу-Српкиња, на врло занимљив начин описала је баријеру која се јавља при првом контакту између Руса и Срба. Покушаћу да препричам њене речи – Руси и Срби би хтели да комуницирају и да се друже, али не знају како (не знају одакле да почну).
На основу нашег искуства с факултета, веома се слажем с овом тврдњом. Једна од најупечатљивијих разлика између људи с нашег поднебља и Руса је у томе што већини њих треба доста времена да би остварили ближи контакт с новим познаником. Иако су нас колеге брзо прихватиле и нисмо наилазиле ни на какве проблеме током наставе или групних пројеката, прошло је, по нашим (балканским) мерилима доста времена до тренутка када смо с некима од њих заиста почеле да се дружимо, излазимо, разговарамо на неке личније теме. Поређења ради, када сам започела студије руског језика у Београду, мислим да сам већ после две недеље ишла с колегама и колегиницама на пиће, а касније су се из тих сусрета развијала пријатељства. У Санкт Петербургу, или од милоште – Питеру, схватите да људима треба добрих шест месеци да се откраве и почну заиста с вама да се друже. Наравно, то се не односи на све Русе које смо упознале овде – увек има некога ко је ,,из прве“ заинтересован за ближу комуникацију, али генерално се стиче утисак да руским студентима треба доста више времена да се здруже с колегама, него што је то случај у Србији. Али, када се с неким на крају истински зближите, то ће бити основа за право пријатељство – Руси с којима смо се здружиле заинтересовани су да сазнају нешто ново о нашој земљи и обичајима, да чују како звучи српски језик (па и да га науче), да учествују у прославама на наш начин. Савет за разбијање почетне баријере: пожељно је донети неко српско пиће или храну (с пршутом и ракијом нећете погрешити).
Кад смо код студентског живота, студентски домови се овде поприлично разликују од оних у Србији. Притом не мислимо на услове, већ на атмосферу која влада у појединим домовима. Прво што би приметио типичан српски студент, или вероватно, било који студент с Балкана – како је овде тихо! И заиста, у домовима у Русији тешко да ћете често зачути жамор, музику и галаму која се ори по већини домова у Србији. Журке су доста ретке и прилично тише него оне на које смо ми навикли. Најраспрострањенија друштвена активност је играње ,,мафије“. Наравно, домови где су смештени студенти на размени или они у којима су већина станара странци, сасвим су друга прича. А контраст буке и тишине доводи нас до следећег утиска.
Пан – једна од скулптура у дворишту Филолошког факултета; занимљило је да се у дну крије Мали принц
Много смо гласни!
Такође једна од првих ствари на које ће Руси, врло често у превозу, скренути пажњу просечном студенту из Србије је да причамо прегласно. Ова примедба односи се, углавном, на припаднике свих балканских и медитеранских народа. Можда баш због те ,,гласноће“ Руси понекад помешају наш српски с италијанским или шпанским. Дешавало се да неко ко покуша да погоди на ком језику причамо, направи такву грешку. То нам је било изненађујуће, јер нисмо могле да схватимо како то један словенски језик може да их подсети на потпуно различите романске језике. Можда им се манир комуникације или гестикулација чине сличнима? Не знам – нисмо питале.
Ако долазите у Русију, немојте да вас те критике с почетка претерано брину. Врло брзо ћете се дисциплиновати и спустити на прихватљиву јачину гласа. (Али чим опет проведете мало више времена међу својима, слободно ћете се разгаламити). Појам прихватљивог отвара следећи утисак.
Први дан на факултету, 3. септембар 2018.
Это у нас не принято (То је овде/ код нас неприхватљиво)
Ову реченицу и њене варијанте често ћете чути у Русији. ,,Гласноћа“ из претходног пасуса спада у не принято, а уз њу још много што-шта. Зависи од кога примедба долази. Али чини ми се да, ако бисте питали оног ко вас критикује зашто је нешто неприхватљиво, тај не би увек знао шта да вам одговори.
Кад смо код оног што је прихватљиво и не би било лоше запамтити – користите неличне конструкције, којима нећете ни на кога конкретно указати, и самим тим, никога увредити. На пример, ако стојите с колегом поред шалтера, уместо „А није ти издала све папире?“, боље реците неутрално „А нису ти издали све папире?“
До обеда и после обеда (пре ручка и после ручка)
За мене и даље неухватљива руска временска одредница. Чујем да слична постоји и у другим језицима, али нисам детаљно упућена. Углавном, када се у Русији договарате око времена, често ће вам рећи: ,,Одговара ми после ручка“. Па како сад одредити кад неко руча? На први поглед, звучи мало банално. Но, у појединим установама, ова одредница је доста јаснија – на факултету се, рецимо, тачно зна у које је време пауза за ручак, па самим тим и кад ,,пада“ чувено после обеда. Кад се договарате с одређеном особом, то је већ мало теже, јер, како и сами Руси рекоше, чак ни они нису усаглашени око тога у које доба дана је то после обеда. Зато сам често молила људе да ми прецизирају договорено време. Ето, поимање времена може знатно да се разликује међу народима, чак и онима за које сматрамо да су међусобно блиски. Такве разлике могу довести до забуне, али и до интересантних дискусија и размишљања.
Невский лесопарк на периферији града – на српском би се звао: Невски парк-шума
Интересантно и непоновљиво
На крају, драго ми је и захвална сам што ми се пружила прилика да студирам у Русији две године, да у овој земљи живим и доживим је на нови начин. Жао ми је што нисам отпутовала у неке друге крајеве Русије, али сам неизмерно срећна што сам своје мастер студије провела баш у мистериозном и магичном Санкт Петербургу. Ово је град који увек има нешто да понуди, а уз то непрестано још много тога крије. Има два лица, једно зимско, кад су дани кратки и кад је мрачно, и једно летње, кад се дивимо белим ноћима и не верујемо часовницима – већ је поноћ, а око нас је још светло.
У разговору током вожње по граду један мештанин ми је рекао да је Петербург необичан град – он неког прима, а неког одбацује. Ово није град који бираш ти – ово је град који бира тебе. Петербург ме је можда изабрао на ове две године, да види како ћу се снаћи. И прихватио ме је на неко време. Ја сам опет, прихватила да је време да одем, али исто тако осећам да је Петербург град у који ће ми бити драго да се вратим.
Посета Музеју космонаутике у Москви, мај 2019.
Фотографије: Нина Миладиновић, Катарина Карајић
