Руска презимена одувек задају муку нашим новинарима. Неке потешкоће везане су за њихово акцентовање (песник ЉЕрмонтов или ЉермОнтов; редитељ МихАлков или МихалкОв), а неке за сам изглед презимена (филозоф Соловјев или Соловјов; кнез Трубецки или Трубецкој; клизачица Погорилаја или Погорила, лингвиста Гутков или Гудков), па онда и за промену (упознао се са Никитом Михалковим или Михалковом; клизао је са Погорилом или Погорилајом; видео је Трубецког или Трубецкоја).
Нашу пажњу привукла је најновија новинарска „ноћна мора”: изговор презимена руског скулптора А. Рукавишњикова, аутора споменика Стефану Немањи. Иако се лако препознају рукавице у речи, дато презиме је тешко за изговор због своје дужине. Поставља се питање који слог треба акцентовати – јер управо акцентом се реч уобличава као издвојена језичка јединица.
Када су страна презимена у питању (у нашем случају – руско), руководимо се при изговору правилима српског језика, независно од места акцента у руској речи. Руски акценат је непостојан, може пасти на било који слог, па се срећу, рецимо, и презимена типа ЛЕрмонтов, са акцентом на првом слогу, и она типа МихалкОв са акцентом на последњем. Природан српски изговор би био са акцентом ближим почетку речи. Ово наглашавамо управо због тенденције одавно присутне у нашим медијима да се руско презиме изговара са акцентом на самом крају речи (на суфиксу -ОВ). Ваљда се овакав изговор српским говорницима чини рускијим, убедљивијим, независно од тога што можда у самом руском и није такав (аутори Српског језичког приручника, рецимо, критикују српски погрешан изговор ЖукОв, иако је у руском ЖУков).
Новинари у недавним вестима на домаћој телевизији скулпторово презиме изговорили су са акцентом на претпоследњем, четвртом слогу: РукавишњИков (наравно, било је немогуће изговорити га са акцентом на последњем у складу са погрешном тенденцијом!). Далеко би природније на српском звучало: РукавИшњиков (како, узгред буди речено, и гласи презиме и у руском).
