Сваки пут када бих посјетила неко мјесто, обраћала бих пажњу на говор људи и упоређивала га са говором становника мог села, преиспитивала се да ли је нешто правилно или не и зашто они баш тако говоре. Језик и народ су судбински повезани, оно што се дешава народу дешава се и његовом језику. Настали заједно, језик и народ заједно опстају и не постоје један без другога. Као мала имала сам то задовољство да слушам приче свог дједа, које веома често нисам разумјела јер је користио мноштво баш ових ријечи које су постале предмет мог истраживања и интересовања. Моје занимање за народну лексику још је више дошло до изражаја на предавањима из предмета Лексикологија српског језика. Веома је мало предмета који нам дају могућност да уткамо у њих и говор народа и да се тако опробамо у улози сакупљача народних умотворина, попут нашег славног Вука Ст. Караџића. Једино писаним трагом можемо сачувати оно што су нам преци поклонили. Свјесни смо тога да је наш језик доживио велике промјене у посљедњих неколико година, нестанком појединих занимања губи се и лексика. Мислим да је на нама велика одговорност да прошлост сачувамо од заборава, да се одужимо својим бакама и дједовима и на овај начин их прославимо. Богати су, кажу, они који говоре много страних језика, али мислим да су најбогатији они који користе богатства свог језика. Веома често сам размишљала о језичком богатству свог завичаја, о томе колико постоји старих ријечи које нису забиљежене и које постепено путују у заборав. Тема рада Пастирска терминологија у селу Варјаче (код Котор Вароша) није случајно изабрана, за њу сам се одлучила због вјековне повезаности људи овог малог краја и стоке, која је овдје начин живота и извор прехране, те мноштва лексичких термина који постепено, из дана у дан с нестанком становништва путују у заборав.
Грађа за рад прикупљена је теренским истраживањем у селу Варјаче, одласком у домове самих информатора као и на мјеста гдје бораве са стоком на територији општине Котор Варош. У раду је коришћен метод интервјуисања, разговори су снимани мобилним телефоном и затим преношени у писани облик. За информаторе су биране старије особе и класификована су питања у зависности од тога чиме се казивачи баве. У прикупљању материјала коришћени су упитници за прикупљање пастирске терминологије (Институт за српски језик САНУ). Питања су формулисана у два традиционална плана: од значења ка лексеми (нпр. Како се зове длака којом је обрасло тијело овце?) и, знатно рјеђе, од лексеме ка значењу (нпр. Шта значи ријеч наћве?).
Варјаче својом географијом и топографијом подсјећају на варјачу (дрвену кашику) те је одатле село и добило име. Варјача је назив за округли шупљи дио гусала (као пола јабуке), а варјачари су они који праве варјаче (у скорије вријеме обично Каравласи). А можда се ту и нешто варило, односно спремало јело у већим количинама (за војску, хајдуке, мобаре и друге), те је одатле и потекао назив села.
За човјека је стока благо од непроцјењиве вриједности, те је он стога врло често и зове благом. Од најстаријих времена човјек је припитомљавао оне животиње које су му могле бити од користи при раду, ратовању, лову или исхрани. С великом пажњом се односио према њима и старао се о њиховом умножавању. Велики дио српског становништва у прошлости бавио се искључиво сточарством. За становништво брдско-планинских предјела стока је била главно богатство па се говорило: Ми живимо о стоци. Лакше им је падало ако не би родило жито него ако би издала трава или сијено за зиму. Србе је у свим временима одржало село и наталитет, сеоска торба, млинови, гусле, пјесма, вјера и обичаји, а сада те значајне вриједности историје и традиције нестају. Основно занимање мјештана овог краја били су земљорадња и сточарство, док је воћарство било помоћна грана привређивања (Ђукић 2016: 11).
У брдско-планинским регионима сточарство је најважнија, а понекад једина грана пољопривреде. На овом подручју узгајане су примитивне расе домаћих животиња (буша, праменка, босански брдски коњ), заједничко за све њих је скромна производња, али ипак је добит од сточарске производње веома често била и једини приход за становнике овог краја. Веома значајну улогу у животу овог становништва имало је коњарство, затим овчарство и говедарство, да би најмању улогу заузимало гајење коза и магаради (Крајиновић, Чобић 2000: 13).
Буша (bos brachiceros), домаћа примитивна раса, у прошлости је гајена у скоро свим крајевима земље, изузев неких дијелова Панонске низије, а била је заступљена на скоро читавом подручју Балканског полуострва. Сматра се аутохтоном балканском пасмином те је називају и илирско говече (Чобић, Антов 1996: 61‒62).
Праменка је домаћа раса оваца у БиХ и Србији. Овај назив означава примитивну овцу слабих физиолошких особина, која је настала у оскудним условима исхране и његе на које се кроз дужи низ година добро адаптирала. Врло је отпорна и издржљива. У току љетњег периода све вријеме проводи на планинским пашњацима, који су најчешће оскудни у приносу најквалитетнијих хранљивих материјала. Многи одгајивачи ове расе оваца у потрази за храном у јесен одлазе са својим стадима са планина у равничарске предјеле удаљене и по неколико стотина километара (Крајиновић 2006: 17).
Босански брдски коњ је једина босанскохерцеговачка аутохтона раса коња. За ову расу често се користе и термини „босански пони”, „балкански коњ”, „босанскохерцеговачки брдски коњ”. Ова пасмина може се наћи у Црној Гори, дијеловима Србије, Македонији и дијеловима Хрватске (Далмација, Кордун, Лика). То је снажан и отпоран, жилав коњ, који се задовољава скромном исхраном и смјештајем (Црњак 2011: 17).
Начин живота на селу није био нимало лак, те су људи правили и употребљавали разна помагала како би бар мало олакшали свакодневицу. Нека од значајнијих су сљедећа:
Јарам служи као запрежни прибор за пар волова. Дијелови јарма су: јарам, два тељига, заворањ, гужва и оје. Оје су вучне даске које раздвајају волове. Јарам се користи приликом орања и вуче терета на колима.
Самар се ставља на коња да носи терет, а састоји се од дрвенице и стеље. Задњи дио дрвенице има крстине лучног облика, а предњи дио је даска са два крака. Ова два дијела су повезана. У стељу се ставља ражена слама.
Седло је мање и слично је самару. То је основни дио опреме за јахање како данас тако и раније. Он се коланом причвршћује на леђа животиње. Најчешћи тип је коњичко седло. Раније се седло правило од дрвета, а данас од квалитетне коже. Састављено је од више дијелова, при чему сваки дио има своју функцију. Свако седло се састоји од предњег и задњег уњкаса, односно издигнутих дијелова на крајевима сједишта. Преко седла постоје каишеви са узенгијама у којима се држе ноге јахача.
Кабо је дрвени суд за ношење воде. Израђивао се од малих дужица наобручених дрвеним обручем (расјечен и обрађен штап лијеске). Обично је имао рукохват (повраз) од дрвета, који се пребацивао преко обрамице приликом ношења воде са извора (точка) (Ђукић 2016: 367).
Заструг је мала дрвена посуда округлог облика, дубљена од дрвета меких четинара, са поклопцем званим заклоп. Заструг су обично користили чобани за ношење млијечне хране (сира и кајмака). На испаши су чобани у заструг музли овце па у свјеже мрвили (дробили) кукурузни хљеб (кукурузу) те то јели. Ово чобанско јело звало се јумужа (Ђукић 2016: 366).
Карлица је дрвена посуда која се обично израђивала од дужице трешње или липе у којој се чувало млијеко (Ђукић 2016: 366).
Дрвени плуг по механизму је сличан каснијем гвозденом плугу. Састојао се од дрвеног костура званог гредељ, на који су постављани: кола (на предњи дио гредеља постављала су се два кола, од којих је једно ишло браздом, а друго неораном површином), цртало (метални дио који испред лемеша пара површину коју лемеш сијече са доње стране), лемеш (дрвено рало са једном страном од гвожђа) и даска (одсјечена бразда набацује се на дрвену даску са које пада) (Ђукић 2016: 371).
У прилогу дајемо избор ријечи из Рјечника који смо саставили за потребе (завршног, тј. дипломског) рада:
аф ʼузвик којим се коњ опомиње да дигне ногуʼ.
бачарма, -е ж ʼланац испод доње вилице код коња, на уздиʼ. – Бачарма да, то је један ланчић мали што се свеже за узду.
башча, -е ж ʼземљиште, обично поред куће, на коме се гаји поврће, воће, цвијеће и др.ʼ. – Коза свака оће штете направит, воли бршћет башче.
беја ʼузвик за дозивање овацаʼ. – Кад их дозивамо ‒ беја.
близнити, -им несвр. ʼдоносити на свијет близанце (нарочито о овцама)ʼ. – Некада су се краве близниле и тако.
близница, е ж → близанац ‒ Близница овца облизни близнади.
брст, -а м ʼмладе гранчице, пупољци, лишће које служе као сточна хранаʼ. – Оне једу брст највише.
вилашити, -им несвр. ʼчинити виластим рогове, усмјеравати рогове да растући добијају облик вилаʼ. – Вилашили се рогови, везали жицом и ондар оставе волке рогове.
гањати се, гања се несвр. ʼпарити се (о крмачи)ʼ; гл. им. -ање. – Оне почну се гањати у осмом мјесецу и до Лучина се све погањају.
гара, -е ж ʼцрна овцаʼ. – Ми смо називали овце које су шарене шара, овај, ако је гараста гара.
двизица, -е ж ʼженско младунче Ovies aries у другој годиниʼ. – Например, ако је женско ‒ двизица ако је ован ‒ двизац.
двојањити се, несвр. ʼдоносити на свијет по двоје младунчади у истом породу (о овци)ʼ. – Мореш рећи близница, мореш двојањи се.
ђуда, -е ж ʼдио топле горње одјеће, обично женскеʼ. – И ђуде су прслуци се звали који нису кожни.
еја ʼузвик којим се коњ опомиње да се зауставиʼ. ‒ Еја, еја.
жмара, -е ж ʼнеотопљени комад који остане при топљењу масног ткива, чваракʼ. – То ти је стари наш назив, жмара.
задно, -а с ʼокругло, пљоснато дрво које се ставља на сир, а одозго се притишће каменомʼ. – Обликујеш, притискујеш још стављаш оно задно, комад дрвета се зове задно и камен неки тежак и обликујеш сир.
засирити, -им свр. (трп. прид. засирен -а -о / засирит) ʼставити сириште у млијекоʼ. – Сирац смо правили тако што смо, засиримо оно млијеко, оциједимо.
заструг, -а м ʼдрвена посуда с поклопцем за ношење сираʼ. – То је онај старински заструг, јест заструг.
изгон, -а м ʼистјеривање, изгоњење, пуштање из штале, заграђеног простора и сл. или довођење, допремање на неки простор (обично о стоци када се изгони на пашу)ʼ. – Изгон стада, мораш ујутро отварати да иде.
ија ʼузвик за гоњење коња, говедаʼ. – Ија ‒ напријед, налијево ‒ бист, надесно – од.
јањити се, -и несвр. ʼдоносити на свијет младунче (о овци)ʼ, гл. им. -ење. ‒ Пет мјесеци кад намири, јањи се. ‒ Има, почиње се јањити око Никоља, јањи се до маја.
кабо, -бла м (мн. каблови и кабли) ʼокругла отворена дрвена посуда за воду, млијеко и млијечне производе, вино, зрнасту храну и др.ʼ. – У каблу се музло, а у букаре носило.
кавурма, -е ж ʼврста јела од изнутрице и других додатакаʼ. – Кавурма се прави од цријева и од овај џигерице, то ти је, овај, кавурма.
кајмечити, -им нсвр. ʼпретварати у кајмакʼ, гл. им -ење. – Туј се боље кајмечило у тој карлици него у гожђеном суду.
кошара, -е ж ʼстаја за стоку чији су зидови од плетеног прућа и облијепљени блатомʼ. – Народ највише говорио кошара, а сад штала.
крепати, -ам свр. ʼцрћи, липсати (о животињама)ʼ. – Па надме се ко брдо и она зна крепат.
лучити, -им несвр ʼодвајати младунчад од мајкиʼ, гл. им. -ење. – Јањци се луче па послије потпуштају.
мутап, -а м ʼпокривач или простирка од козје длаке за покривање коња или за уношење сијена или сламе у шталуʼ. – Мутап исто од оне костре ал подугачак колк шатор, само је мало поужи.
надути се, надме се свр. (трп. прид. надувен) ʼнајести се дјетелине па набрекнути (о овци)ʼ. – Чудо поједе ђетолине, слатка, и то је, надме се. – Па надме се ко брдо и она зна крепат.
намиривати, намирујем несвр, гл. им. -ање. ʼхранити и појити стокуʼ. – Вољ намириват, вољ ранит, како оћеш.
напој, -а м ʼхранљива топла текућина (од брашна и воде) која се даје стоци, обично свињама или тек отељеним кравамаʼ. – Једу напој, сваку врсту житарице једу.
огризине, ж мн. ʼостатак од огризене, поједене животињске хранеʼ. – То огризине, то мораш бацити.
палдум, -а м ʼкожни или платнени појас којим се утискује кила да не испадаʼ. – Магарац нема каиша испод репа, он има палдум испод стомака. – Тај колан се зове палдум.
парити, -им несвр. ʼспајати мужјака и женку исте врсте ради оплођавања, размножавањаʼ. ~ се ʼспарити се ради оплођавањаʼ – Овце се мрчу, а козе паре.
пека, -е ж ʼосушено месо са обје стране свињске кичмеʼ.
полагати, полажем несвр. ʼметати храну стоци, хранити и појити стокуʼ. – Током зиме, кад ми доље, кад смо у Посавини, ондар ми морамо тражит добру шуму, топлу, и полагат јој сијено.
полог, -а м ʼјаје које се оставља на гнијезду да би кокош опет снијела на истом мјестуʼ. – И правимо полог за кокоши, кажу боље ће носити јаја и носиће на једном мјесту.
посалак, -лка м ʼмасне наслаге у тијелу неких животиња (нпр. у трбушној дупљи свиња), салоʼ. – Сало, посалак, то ти је сало, ми зовемо посалак.
сати, се, (3. л. мн. су) несвр. ʼсисањем извлачити млијеко из дојкеʼ. – Каже, одбијају јањце од оваца да више не су. ‒ Лучиш, да не се читаво љето.
шуферице, -а ж ʼкомад тканине којом се увијају ноге, обојциʼ. – И шуферице правили да ноге не зебу.
шуша, -е ж ʼкоја је са једним рогом или без роговаʼ. – Рогуља ако су велики рогови, ако нису, исто шуша.
Литература:
Ђукић 2016: Ђукић, Остоја, Од легенде до стварности, Челинац, Народна библиотека „Иво Андрић“.
Крајиновић, Чобић, Ћинкулов 2000: Крајиновић, Милан; Чобић, Тимотеј; Ћинкулов, Милан, Опште сточарство, Нови Сад: Пољопривредни факултет.
РМС, Речник српскохрватског књижевног језика, 1‒3, Нови Сад – Загреб 1967‒1969, 4‒6 Нови Сад 1971‒1976.
Црњак 2001: Црњак, Дијана, Пастирска лексика лакташког краја, Бања Лука: Филолошки факултет.
Чобић, Антов 1996: Чобић, Тимотеј; Антов Георги, Говедарство, Нови Сад: Пољопривредни факултет.
