Вероватно да не постоји портал или страница о туризму у Русији где није објављена ефектна слика мистичног звоника над водом у Каљазину. Најчешће није пропраћена додатним информацијама, већ уз њу обично стоји само предлог куда отићи за викенд недалеко од Москве са фотоапаратом.
Каљазин је градић са свега 12 000 становника у Тверској области на граници са Московском и Јарославском облашћу, на ушћу речице Жабње у Волгу. Ово „недалеко од Москве” у конкретном случају значи око 200 км од севера престонице и преко 3 сата вожње аутобусом који иде у Јарослављ. С обзиром да се градић налази на путу ка Угличу, решила сам да и ја, наоружана телефоном, направим неколико снимака.
Возач аутобуса на молбе је уредно стајао и код ове раскрснице и код оне продавнице, али на моју љубазну молбу да изађем на главној станици упутио ми је чудан поглед који се може описати као „Вид` ову!“. Помислих да су му досадиле наше музичке жеље и, маштајући о освежењу након 3 сата пута, стрпљиво сам чекала своје одредиште.
„Ево изволите на вашу главну станицу!” – рече весело и са иронијом, док ја излазим на прашњаву пољану где нема ничег сем корова и старе бараке диспечера, који је на паузи. Док аутобус одлази и оставља ме у облаку прашине поред неасфалтираног пута, честитам самој себи овакво освежење и препуштам Јандексу да ме води до звоника.
Топла и сунчана јесења субота: пчеле у корову поред пута, старе куће и зграде, неколико продавница, банка и уређена зграда општине – то је све што сам видела пре реке. Али већ поглед на Волгу брише умор и прашину са душе, губи се осећај безнађа и немаштине, очи упијају њено величанство, а телу се враћа енергија. До одредишта стижем уређеном плажом, а видим и радове на изградњи малих хотела поред воде са погледом на знаменитост. Како се приближавам, тако све боље видим некада прелеп и прилично оронуо објекат. За све који желе сасвим да се приближе, на малом пристаништу стоје чамци којима се ипак нисам усудила да пловим. Зими се може доћи до звоника и пешке или на клизаљкама.
На месту где је сада велика Волга, а тачније Угличко акумулационо језеро на Волги, некада се налазио стари центар града и манастир Свете Тројице са Николајевским сабором чији звоник је једино што је остало да подсећа на славну прошлост. Обитељ Свете Тројице основао је у XV веку монах Макарије Чудотворац, па се манастир још називао и Макаријевим, а са временом је постао један од најзначајнијих и најбогатијих манастира у Тверској области, тада кнежевини. Посећивали су га владари од Ивана Грозног до Петра Првог и Катарине Друге.
У манастиру се 1609. године разместила војска кнеза Михаила Васиљевича Скопина-Шујског која се борила са пољским и литванским освајачима и победила непријатељску војску. Већ наредне године Пољаци су заузели и спалили манастир. Тридесетак година касније изграђена су камена здања која су опстала све до 1930, када је манастир и срушен, иако је већ 1920. са доласком совјетске власти служио као одмаралиште, а касније и пионирски камп. Изградња акумулационог језера заувек је изменила изглед града, јер је тада осим манастира потопљен и стари центар Каљазина.
После рушења манастира мошти преподобног Макарија пренете су у Твер, а враћене у Каљазин 2012. где се чувају у цркви Вазнесења из 18. века. Поред ње подигнут је споменик кнезу Скопину-Шујском и његовим борцима.
Ипак, највеће богатство и душа Каљазина, обласни музеј, налази се на другој обали Жабње у бившој Богојављенској цркви из 18. века. Чувају га уперени на реку топови са почетка 17. века које је користила у одбрани града војска Скопина-Шујског. Све је тако старо, крхко и не може се ни наслутити да се ту налази активан музеј. Огромна врата отвара бакица и са осмехом ме позива да уђем. Улазница по цени чоколаде и пред вама су векови историје које неко са пуно љубави и бриге чува од заборава. У музеју се чувају блага попут фреске Страшног суда из Манастира Свете Тројице, црквене књиге, иконе, фотографије, археолошке ископине, одећа, оруђе, портрети угледних грађана, укључујући и Пушкинове пријатељице − сестре Ушакове (у старију, Екатерину, песник је био и заљубљен, али, наравно, не предуго).
Посебно место у музеју заузима његов оснивач, Иван Никољски, који је посветио читав живот сакупљању значајног материјала из свог родног краја и захваљујући коме музеј садржи предмете од велике вредности из најразличитијих периода историје Каљазина и околине. Његова љубав и посвећеност пренеле су се на локално становништво, укључујући и омладину, која данас организује заједно са музејом бројне догађаје у вези са историјом и културним животом Каљазина.
Од освежења са почетка текста, нашла сам само духовно, али тако неочекивано и искрено да је сасвим довољно за почетак мог путовања. Овај сиромашни градић сам чува и негује своје достојанство и сигурно ће још дуго бити инспирација не само фотографима већ и уметницима и радозналим путницима.
Divan tekst. Hvala Ana!