Колико сте се пута током овог периода изолације запитали који ли је датум и да ли је среда или четвртак. Има дана обичних и оних мање обичних, испуњених занимљивим догађајима, сусретима, искуствима… Међутим, ова недеља (седмица) која се у српском и руском народу и цркви (па чак и не само међу православним Словенима) назива Великом подстакла нас је да напишемо неколико реченица о посебним данима у недељи. Посебни дани се повезују углавном са празницима, а неки указују и на значајне дане у светској историји. С лингвистичког становишта у питању су синтагме у чији састав улази именица која означава дан у недељи или сама реч недеља (у значењу седмица) и придев који квалификује дату именицу. Употреба епитета уз назив дана у недељи необична је као и употреба придева уз лична имена (она је оправдана једино у случајевима када служи да издвоји некакво лице према одређеној особини: Дебели Таса, Лепа Ната, Луди Наста, Мали Радојица, дакле, има идентификациону функцију истовремено са квалификационом).
У црквеним службама православне руске и српске цркве Великим се назива сваки дан понаособ у Великој седмици. Великима га чине догађаји који су уследили током Христовог земаљског живота након Његовог уласка у Јерусалим (на дан који се у српској народној хришћанској традицији назива Цвети). Велика недеља (седмица) је још и Страсна због страдања која је Господ претрпео на крсту (страст је првобитно имало значење „страдање, муке“). У српском народу нарочито се ипак по свом значају издвајају Велики Четвртак и Велики Петак. На Велики Четвртак (у руском народу среће се и назив Чистый Четверг) Господ је на тајној вечери са својим ученицима апостолима установио свету тајну причешћа. На Велики Четвртак је у Гетсиманском врту Јуда издао Христа прогонитељима. А Велики Петак у читавој хришћанској цивилизацији важи за најтужнији догађај у историји света: Христос, Син Божји, претходно мучен и понижаван, распет је и умро на крсту. Последњи дан у тој Великој седмици – Велика Субота – време је Христовог пребивања телом у гробу, а душом у аду и објављивања радосне вести умрлима: да је Христос својом смрћу смрт уништио. На Велику Суботу и дан-данас у Јерусалиму, месту Христовог земаљског живота, силази благодатни огањ – сведочанство победе над смрћу (в. о овоме https://pravoslavie.ru/105245.html).
Недеље (седмице) које су претходиле страсној у српској народној и црквеној традицији такође имају занимљива имена која, рекло би се, сведоче о тесној повезаности цркве и народа. Током великог или васкршњег поста недеље се нижу овим редом: чиста, пачиста, крстопоклона, средопосна, глувна и цветна. Назив прве – чиста – сматра се да је у вези са посебним покајним молитвама које се те недеље читају у цркви за очишћење душе. Поводом глувне, пете недеље поста, отац Ненад Илић, рецимо, пише: „У дневном рачунању времена на селу, „глуво доба“ – кад се све напољу смири и утиша, трајало је отприлике од десет увече до првих петлова. Крај дана, период пре новог почетка. Тако је и ово глуво доба поста, а већ следеће недеље настаће жамор Врбице и Цветне недеље” (www.stanjestvari.com/2014/04/05/).
Руски називи су углавном црквенословенски, иако има и оних народних. О томе да се први дан Великог поста звао Чистый Понедельник сведочи нам и веома занимљива приповетка Ивана Буњина с таквим насловом. За саму прву недељу поста не употребљава се тај назив (наводе понегде термин Федорова неделя, по светом Теодору Тирону). Четврта се понекад назива Похвальная по томе што се чита у цркви похвални акатист Пресветој Богородици, а шеста, коју ми по народном називу за празник називамо цветна, у руској православној цркви назива се седмица ваий (цркв.слов. палмове гранчице).
Велика или Страсна седмица завршава се у недељу када се прославља Васкрсење Христово. У руској црквеној и народној традицији прихваћен је, преко грчког, јеврејски назив празника – Пасха („прелазак“), а српска црква и народ користе словенски назив празника: Васкрс (старо српско црквено име) или Ускрс (народни облик имена), в. о овоме http://jezikofil.rs/hristos-vaskrse/. У бугарском, као и у неким деловима српског говорног подручја користи се стари народни назив празника – Великден.
Дани који следе иза Васкрса називају се светлима, а цела седмица – Светлом седмицом (код Руса се још понегде среће назив Красная неделя), наравно, због посебне свечане празничне васкршње атмосфере која траје током читаве недеље. Тих осам дана празновања Васкрса (сам Васкрс и цела Светла седмица) као да представљају један једини дан који припада вечности, када „времена већ неће бити” (Откр. 10:6).
