Објавим данас на инстаграму фотографију на којој се види епиграф Чеховљеве приповетке коју управо читам. У питању је приповетка „Туга” („Тоска” на руском), а епиграф гласи: КОМУ ПОВЕМ ПЕЧАЛЬ МОЮ? Приповетка је преведена на српски, међутим, преводилац Миодраг Сибиновић оставио је епиграф на руском. Јавља ми се колегиница, србиста, пише ми: „Тачан превод овог „повем” ме занима? Остала ми је урезана у памет реченица та, наши су превели: коме да изречем печал своју”.
Одговарам јој да ми тај превод звучи рогобатно, али да је тачан, само као да је буквално преведено, ни стилски не звучи добро. Након тога се бацам на размишљање и објашњавање глагола „поведати”, подстакнута њеним питањем.
У старословенском је, испоставља се, постојао глагол ВЕДАТИ (писао се вѣдѣти), који је значио ЗНАТИ. Корен глагола ведати је -вед-, то је стари прасловенски корен -вѣд-. Ово Ѣ је ћирилично слово „јат” и пре реформисања азбуке српског и руског језика уредно се користило, има облик крстића горе (као и наша савремена слова ћ и ђ). У већини случајева се читало као е, а у словенским језицима је дало разне рефлексе, хајде да кажемо да су то углавном: –е-, -а-, -је-, -и/i-, -ије-, а неки словенски језици га и даље чувају (чешки, на пример).
Од глагола ведати смо у старословенском добили и глагол ПОВЕДАТИ, који је значио „испричати, казати, рећи, изрећи”… Тада се глагол овако мењао по лицима: азъ повѣмь, ты повѣси… А у рускословенском: я повем, ты повешь… Дакле, сада је облик „повем” у Чеховљевом епиграфу „КОМУ ПОВЕМ ПЕЧАЛЬ МОЮ” јасан, то дословно значи: „Коме да испричам своју тугу?” Печаль је туга, има и код нас реч печал, али чешће користимо реч туга. У савременом руском данас се ови глаголи пишу ведать и поведать у инфинитиву, међутим, у речницима су обележени као: књижевни, застарели, узвишени, црквени… Да се вратимо на почетни глагол: ВЕДАТИ, дакле, знати. Имамо корен -вед-. Прва реч која ми пада на памет на руском је реч „ведьма”, која значи „вештица”. Дакле, вештица је ОНА КОЈА ЗНА. Онда схватам да и српска реч вештица има исти корен: вед је прешло у вест (уп. вест у српском и весть у руском, дакле, вест је нешто што саЗНАЈемо), па је ст прешло у ш, вест у веш, и добисмо вештицу, дакле, ону која зна.
С њима је у вези и реч поВЕСТ, на руском: повесть (значење је исто). Па српска реч неВЕСТа, као и невеста на руском, а ви размишљајте зашто ли се то тако каже :). Ето шта све настаде у мојој глави и шта све прочитах само због једног питања колегинице.
Ово је био кратак излет у етимологију (науку о пореклу речи), а што се тиче Чеховљеве приповетке „Туга”, има свега неколико страница и заиста је вреди прочитати.
