Бошкачки је некада био тајни језик грађевинских радника који су радили као печалбари. Био је широко распрострањен, па је забележен и на територијама Македоније и Бугарске и у јужнијим (југоисточним) крајевима Србије. Печалбари, гурбе(т)џије или гурбетлије били су сезонски радници који би с пролећа одлазили да траже посао или да одраде већ уговорен посао претежно на територији њима оближњих села и градова и тамо остајали до јесени или би се, ако не пронађу други посао, вратили нешто раније. Печалба и гурбе/гурбетлук најчешће се користе као синоними, при чему се чешће употребљава печалба, иако се заправо разликују: печалбари су током целог свог радног века живели и радили у иностранству, а радници гурбе(т)џије су повремено одлазили на рад у оближња села и градове. Често су са њима ишле и терзије, њихов тајни језик назива се протињавски, и он се од бошкачког разликује само по стручним терминима везаним за шивење. Назив бошкачки потиче од речи која у овом ‘језику’ значи мајстор, зидар. Термин тајни језик усталио се од када се појаве попут бошкачког први пут проучавају, иако бошкачки спада у посебне језикесамо по термину којим је именован; састоји се из лексичког фонда који се на свим језичким нивоима ослања на локални говор у којем се користи, дакле од фонетско-фонолошког преко морфолошког (и творбеног) до синтаксичког. Тајни је због тога што су се мајстори њиме користили да свој разговор сакрију од газде (како се називао домаћин коме зидају кућу и сл.), страних пословођа итд., укратко, од свих који њиховој групи не припадају. Код куће нису имали потребе за прикривањем ни садржаја својих исказа нити значења свог тајног језика, па се бошкачки полако ширио у породицама мајстора, а затим и у заједници.
Када је реч о бошкачком језику на територији Србије, он је прво забележен у двема шарпланинским жупама, Средској и Сиринићу, али ова лексика забележена је и дуж граница читавог призренско-тимочког дијалекта. Ово показује да је и након нестанка печалбе и гурбетлука (мада, шта су данас гастарбајтери који се врате у родно место након пензионисања?), опстао његов лингвистички аспекат, трансформисавши се довољно да одговара данашњим потребама. Остатак овог текста написан је на основу података забележених у Сиринићу 2019. године.
Бошкачки језик састоји се само од именица, глагола, придева и прилога, дакле, има само пунозначне речи, док све остале врсте преузима из говора у којем се користи. Данашњи његов фонд је невелики и има већи број неизведених речи захваљујући томе што је главни извор његовог богаћења полисемија, као и томе што се често код речи чија је форма очигледно изведена од неке просте речи, на синхроном нивоу не може наћи семантичка веза с мотивационом речи или, уколико се може издвојити творбени формант, остатак који би чинио просту реч не постоји самостално. Нпр. арготизми замандари (3. л.јд. презента јер инфинитива у овом говору нема) (значења: 1. „затворити (често се односи на нагло и/или насилно затварање)“, 2. „закључати“) или се нашљо(а)па (значење 1. „испрљати се, испрскати се“ и за ж.р.значење 2. „ружно се нашминкати“) јесу просте речи јер не постоји глагол *мандари, односно *се шљо(а)па.
У вези с бошкачким се одавно помиње да нестаје или да је чак нестао, али он ипак и даље постоји. Међутим, може се рећи да се губи заједно с дијалектизмима. Од две групе испитаника за појам бошкачки језик знали су само они који имају између четрдесет и педесет година. На листи од око четиристо речи препознали су око двеста као лексеме које они познају и користе, али су притом бошкачком приписивали и лексичке дијалектизме. У другу групу испитаника спадају они који имају двадесет две године у просеку. Иако за бошкачки никад нису чули, потврдили су познавање и употребу стотинак речи не разликујући их, наравно, од дијалектизама и, као и старија група, све убрајајући у нашке речи. Од млађих смо чак сазнали и да су неке лексеме из бошкачког добиле и нова значења, па тако глагол вурка, специфичан по томе што не означава само „ношење нечега, већ ношење с лакоћом, без напора“, сада такође има и значење „носити одређени одевни предмет“, тј. „носити нешто као одраз стила“ ‒ „вурка кожну јакну”. На основу одговора који укључују и дијалектизме, издваја се неколико тематских група у којима се ова лексика најбоље очувала: 1. човек (а) делови тела: шупељка „задњица“, б) професија: неснијеник „свештеник“, в) особине и стања: натмурен „намргођен“, нацвцан „пијан“), 2. жена (бритва „жена привлачног изгледа“), 3. алкохол (белача, жута „ракија“, се насвитка „напио се“), 4. животиње (кврка „зец“, блеачка „овца“), 5. крађа, лаж, превара (левоше „краде“, скурошуе „лаже“), 6. глаголи за специфичне радње (натопори „много нечега натоварити на себе“, натронтан „онај ко на себи има превише одеће“).
Примери употребе:
ајде ће гурамо, мркуља хајдемо, пада мрак;
наре спилауке 1. немој никоме рећи, 2. ирон. немој да причаш;
тврдо натепа белко много је нападао снег;
колко лазарке си набра колико година имаш?;
ће вртимо ђомку хоћемо ли јести?;
одмамьглоса одмах је побегао;
угура код мануке у клинку погр. ушао код домаћице у кућу;
напрчија гурауке 1. одмара, 2. избегава посао, 3. умро;
он је наре минте он је луд;
оладија му њиву сьс коџа коломбоћ украо му је много кукуруза са њиве;
опета пливка сьс тврду колајку згодна жена с добром задњицом;
цкивај како је тврда гледај како је добра (згодна, лепа);
упеко рајко огрејало сунце;
сьм гу раздива работу сазнао сам о чему се ради;
колко је чукач колико је сати?;
он је бошки човек он је добар човек;
ти неси у ђонију ти ниси нормалан;
вржи туј кучку вежи ту машну.
