Тема коју сам изабрала враћа нас у давна времена, у којима су се старији поштовали много више него данас. Породице су биле велике, а куће у којима су живјели мале. У таквим заједницама било је неимаштине и глади, али то људима није сметало да жељно ишчекују недјељу и празнике. Великим свецима су се радовали као највећим животним догађајима. Било је то вријеме када су дјеца жељно ишчекивала орахе, суве шљиве и понеку бомбону, коју ће добити ако буду положајници или ако их накупе пијучући у слами. Било је то и вријеме душевног мира, задовољства и среће, па не чуди што су се тадашња дјеца више радовала ораху или сувој шљиви него данашња дјеца разноразним слаткишима. Често сам са дивљењем размишљала о тим давним временима, о духовном спокоју у тако великој неимаштини и сваки пут сам жељела чути нешто ново о том начину живота.
Данас се Божић претворио у кићење што веће јелке и куповину многобројних скупоцјених поклона. На тај начин савремено друштво напушта првобитне народне и хришћанске постулате, на основу којих није важан материјални принцип, већ љубав, пажња и радост који се у дане празника шире на најближе, али и на сваког пролазника. Запазивши ове промјене у нашем друштву, пожељела сам да забиљежим оно чега се старији људи још сјећају, а што се радило некада давно. Пожељела сам да сачувам од заборава старе српске обичаје свога краја, у нади да ће млади схватити њихову важност и зажељети да обнове неки заборављени обичај и да се не стиде своје традиције и свога поријекла.
Грађа за писање дипломског рада прикупљена је у Обудовцу, у кућама информатора, постављањем питања, на која су они одговарали понекад кратко (због своје несигурности у вези с темом) или опширније (када су знали детаље). Углавном нису знали одговоре на питања: „Зашто?“ „Због чега?“. На њих су често давали симпатичне одговоре: „Па таки обичај био“, „Па ет тако“, „Било тако“ и сл. Радује ме чињеница да се понекад дешавало да су млађи исправљали старијег информатора, додајући нешто што је сам информатор заборавио. Ово је показатељ да постоје и примјери млађих нараштаја који се интересују за обичаје и упражњавају их.
Сви са којима је обављан разговор, њих шесторо, били су старији људи, од 69 до 85 година: Лука Миловановић (1935), Мара Миловановић (1938), Цвијета Миловановић (1951), Ружа Андрић (1937), Спасоје Николић (1948) и Стево Николић (1938). Разговори су снимани мобилним телефоном, кориштена је метода интервјуисања, а потом је текст транскрибован. Сви испитаници су прави примјери говора овога краја: већина њих је завршила основну школу или само неколико разреда основне школе.
Најважнији дио рада јесте Рјечник, гдје су наведене ријечи које су у вези са божићним обичајима, али и неке друге, које се ријетко користе, па је ово била прилика да се забиљеже и сачувају од заборава.
Обудовац је једно од највећих села у Републици Српској. Налази се у средишњем дијелу Посавине, која граничи са Семберијом. Припада општини Шамац, а смјештено је између четири мања града: Шамца (РС), Градачца и Орашја (ФБиХ) и Брчко Дистрикта.
Божић се празнује 7. јануара, као успомена на рођење Господа нашег Исуса Христа, Сина Божјег. Божићни празници су шири појам, јер не обухватају само три дана Божића него и неке празнике прије и послије Божића. Тај дио године обилује лијепим српским обичајима, а хладно зимско вријеме чини га најљепшим и најсвечанијим периодом у години. Као празник рођења новог живота, Божић има најљепше вјерске обичаје и обреде. Њихов главни смисао јесте да умоле Бога да сачува породицу, да је увећа, да сви буду здрави и благословени, да увећају имање на којем живе и од којег живе. У породицама влада празнична атмосфера, духовно расположење и породично блаженство. Људи настоје да се помире, да опросте једни другима, да забораве све бриге.
Углавном се сматра да божићни празници почињу од Дјетињаца и да обухватају Материце, Очеве, Туциндан, Бадњи дан, Божић, Нову годину (Свети Василије Велики), Крстовдан, Богојављење и Јовањдан (Павловић 2012: 56−57).
На Божић ујутро сви рано устају. Већина укућана одлази у цркву, а домаћица остаје у кући и мијеси чесницу. Домаћица прво треба да се окупа, па да онда приступи обављању својих послова. Чесницу мијеси од пшеничног брашна и бунарске воде, додајући пару и четири зрна жита, а може убацити и зрна пасуља или пшенице. На чесницу се стави печат који на себи има четири слова С. Потом прави пирјан од пиринча и пилетине са зачинима.
Послије богослужења (које обично почиње у 5 ујутро и завршава се до 7) укућани се врате кући. Потом се помоле Богу и запале свијеће: на Бадњи дан на трпези је једна свијећа, а на Божић три, и оне се стављају у израслу пшеницу. Посуда са пшеницом и свијећама се ставља у полу са житом и то стоји поред синије. Након што окаде кућу, помирбоже се изговарајући: „Мир Божји!“ „Христос се роди!“, а одговор гласи: „У час добри!“ „Ваистину се роди!“. И овог дана много пуцају.
Дио Рјечника:
бадњача, -е ж ’хљеб или погача који се пече и једе на Бадњи дан’. – Сви да узмемо по комадић оне бадњаче, да поједемо и онда Богу се помолимо.
Бадњица, -е ж ’други назив за Бадњи дан’. – Домаћица на Бадњицу устаје рано, иде рани живад и Богу се помоли и дочекује бадњак. ‒ Дарива бадњак и свога домаћина са парама, са неким поклонима, и дарује га и уноси бадњак и са бадњаком свуд кроз кућу прође.
божитњак, -а м ’други назив за заклано прасе за Божић, поред назива печеница’.
− Неко је од старих реко божитњак, али претежно се каже печеница.
божићовати, -ем несвр. ’празновати Божић’. – Не ваља да божићује код другог домаћина та ватра.
буба, -е ж ’желудац у домаћих животиња’. – Метнемо обично јабуку и ону такозвану бубу да се крмци боље плоде и вата се крв која се меће стоки на Божић, ко нађе пару он соли и крв меће у брашно и даје кравама, говедима и крмцима.
варница, -е ж ’усијани дјелић материје који искаче из ватре или из предмета након ударца о што тврдо, искра’. – Колико варница, толико срећица! ‒ Колико варница, толико прашчића! ‒ Колико варница, толико овчица! ‒ Колико варница, толико пилића!
гешле, зб. им. перс. ’јело које се прави уочи Божића за божићне празнике, на дно замашћеног лонца ставе два укрштена штапића од винове лозе, па се узме марамица (крпа)од печенице којом се обложи дно и зидови лонца. Ту се убаци кокош и пшеница, сипа вода, додају се зачини и дуго се кува, гешле има посебан укус.’. – Гешле овај и то је се јело прије. ‒ То се скува од кукуруза, кукурус се самеље на крупно а то је ујитру кува се у млијеку то на Божић ујитру.
житница, -е ж ’хљеб који се прави на Божић послије доручка и чува се за Нову годину’. – А житница она што се направи вако, то смо правили, све шеница, јечам, зоб, то све ет писали Боже прости, није писали, већ вако и сад ти гледаш то, које се расцвало – то ће родит боље већ оно које није.
ковртањ, -а м ’хљеб који се прави на Божић послије доручка и чува се за Нову годину, када се од њега прави попара’. – Има друго да се зове ковртањ и орачица, ал то се за Нову годину читаво оставља.
мирбожити се, -им се несвр. ’љубити се на Божић говорећи једно другом: Мир Божји!’. – Кад ће се јест кад се моли Богу, кад ће се јест, онда се, мирбожимо се, сви се љубимо једни са другијем и вичемо: „Мир Боже! Христос се роди!“, онај виче: „У час добри!“
орачица, -е ж ’хљеб који се мијеси послије доручка на Божић а на Нову годину се ставља крави на рог и тако се гата какво ће крава отелити теле’. – Орачица се не носи, вего само ковртањ се набије крави на рог.
папула, -е ж ’јело од куваног и згњеченог граха, пасуља или сочива и кромпира’. − Кува се погача, гра нагусто – папула, и у једну тепсију која може бит до мрака.
печеница, –е ж ’животиња одређена за печење о већим празницима’. – Први се омрси домаћин: печенице, јабуке, меда, сира.
положајник, -а м ’онај ко први дође коме у кућу на Божић, положеник’. – После јела, доручка, долази положајник.
поњава, -е ж ’дугачак и широк комад платна четвртаста облика који се разастире у кревету испод покривача при спавању, плахта’. – Биле су синије. Сједало је се доле. Неко је сједо на мале клупице, неко је клупице мале износио па је се сједало доле на неке ћилиме, поњаве. Није битно, код синије сједало се.
попара, -е ж ’јело начињено од старог хљеба, попареног и замашћеног’. – То знају сви да се на Нову годину прави попара.
синија, -е ж ’низак округао сто’. – Слама се увече уноси а на њу синија.
шушњар, -а м ’бадњак’. – На Бадњицу устане се рано и иде се по шушњар и ујитру се иде у шуму и осјече и донесе се бадњак и тако.
Литература:
Павловић 2008: Павловић, Илија, Рјечник говора Срба Посавине и Семберије. Београд: Беокњига.
Павловић 2012: Павловић, Илија, Мост у прошлост. Шамац: Српски културни центар Модрича.
РМС, Рјечник српскохрватског књижевног језика, 1−3, Нови Сад − Загреб 1967−1969, 4−6 Нови Сад 1971−1976.
