Имате ли белу зелен?

И руски и српски имају у свом лексикону групу деадјективних именица непродуктивног творбеног модела типа рус. зѐлень, синь, срп. зелēн, румēн (за пример дајемо оне мотивисане називима боја). Дате се именице са синхроног становишта у оба језика мотивишу придевима: зелёный, синий; зèлен, рỳмен и добијају тзв. нултом суфиксацијом. Историјски гледано, мотивациони односи су управо обрнути: придеви су настали од именица *ĭ промене (данас су то именице женског рода треће деклинације у оба језика: зелень, зелени; зелен, зелени; в. о овоме чланак Маројевић 2012).

Мотивација именице зелень / зелен придевом зелёный / зелен (којим се означава боја природе, дрвећа, траве у пролеће) и даље је у оба сродна језика жива и прозирна. Ипак, у значењу постоје и неке разлике и тенденције на које би требало указати. У савременом руском језику именица зѐлень има следећа значења:

1. Боја онога што је зелено, нешто зелено. Дата се именица може према својој семантици наћи у истој групи са деадјективним именицама образованим од придева за боје: желтизна, краснота, синева… Српски еквивалент датог значења је именица зеленило (у свом првом значењу: нешто зелено). Бронза покрылась зеленью.

2. Зелень у руском означава и зеленило (у смислу другог значења дате српске именице: зелено растиње). В зелени сада.

3. Треће значење руске именице зѐлень је збирно: поврће и траве које се користе у исхрани (Продажа свежей зелени). Два су могућа српска еквивалента – зелениш и зелен. Да бисмо установили који је српски еквивалент онај прави, морамо претходно утврдити шта се крије иза српских истокоренских речи.

Зелен се, судећи по примерима из Матичиног шестотомног речника, код старијих писаца употребљавало и у значењу савременог зеленило и најчешће односило на боју природе (можда, ретко, и на зелену боју нечега). Једнотомни Матичин речник даје предност следећем значењу у савременом српском: неколико врста поврћа које се употребљава као зачин за јело (першун, мрква и сл.); поврће уопште. Зелениш се такође употребљава у значењу поврће, зелен, тако да су у питању синоними у неком смислу (истина, зелениш има шире значење, а код зелен се развило и једно специфично). Купи ми зелен на пијаци. Сме да једе искључиво зелениш.

Рекло би се на први поглед да неке веће разлике у значењу између српске и руске речи и нема: поврће и траве у исхрани (кажу руски речници), поврће или неколико врста поврћа које се као зачин користи за јело, па се конкретно наводи першун, шаргарепа и слично (у српским речницима). Међутим, испоставља се да речници овде не дају довољно јасну информацију о значењу: о томе сведоче и слике које добијамо преко претраживача на интернету (осим испитујући говорнике до података можемо доћи и на овај начин).

Српска зелен се у свакодневном говору (нарочито у сфери трговинско-пијачној, кулинарској и сл.) употребљава у значењу: корење поврћа које се користи за кување супе (шаргарепа, першун, пашканат, понегде и целер), а продаје најчешће у везама. Занимљиво је да је у вези зелени само лист першуна или целера зелене боје, а преовладавају бела и наранџаста. Куриозитет с језичког аспекта нарочито представља трговински или пијачни артикал под називом бела зелен, у коју улазе само бели састојци обичне везе зелени: корен першуна и пашканата (среће се у говору и израз бела шаргарепа).

У руску зелень спадају зелени листови разног зачинског биља и поврћа: на првом месту першун и мирођија, а онда и пера младог лука и друго свеже зелено лиснато поврће и (лековито) биље (истина, ботанички појам је нешто ужи од свакодневног). По свему судећи, најбољи еквивалент руског зелень јесте српска реч зелениш. А српска зелен би се на руски преводила речју коренья (суп с кореньями).

Српски, испоставља се, за разлику од руског, бележи драстичније семантичко удаљавање именице зелēн од придева зèлен.

Литература:

• Маројевић Радмило. Српски и словенски нулти суфикс. У зборнику радова: Творба речи и њени ресурси у словенским језицима. Београд, 2012, стр. 637−652.
• Речник српскохрватскога књижевног језика. Књига друга Ж – К. Нови Сад – Загреб: Матица српска – Матица хрватска, 1967.
• Речник српскога језика. Нови Сад: Матица српска, 2011.
• Толковый словарь Ожегова. Москва, 1949−1992.