Мало радозналости, велика жеља и нешто више преведених страница били су почетак приче која је пет младих преводилаца спојила у првом заједничком преводу.
Све то било је довољно да нас, као победнике квалификационе фазе конкурса, одведе у Москву, где смо постали полазници Школе младог преводиоца Русија–Србија.
Москву смо затекли у кишном издању, али нам то није покварило први сусрет са њеним лепотама. Међу њима је неизоставно и Московски државни лингвистички универзитет, у чијим просторијама је Школа одржана. Након свечаног отварања програма, уследила је занимљива екскурзија по овом импозантном здању, које постоји још од 1930. године и све до данас слови за један од водећих државних универзитета у Русији, специјализованих за лингвистику. Организатори су се побринули да се од самог почетка осећамо као код куће, па смо већ првог дана, као сваки поштен Србин, закаснили прихватљивих петнаест минута. За то ћемо, ипак, окривити његово величанство – московски метро!
Наше колеге са руске стране округлог стола нам то нису замериле, већ су учиниле ово искуство још драгоценијим. Седам дана пролетело је у размени знања, повезивању двеју култура, а пре свега у дељењу исте љубави према превођењу. Од њих смо чули много различитих прича о томе како су се заинтересовали за српски и шта их је подстакло да га уче. Тако је, рецимо, једном љубитељу историје управо Душанов законик био довољан подстицај да се упусти у учење новог језика. Њихово интересовање за наш језик показало нам је колико је лепо када нешто што нам је блиско погледамо очима онога ко то тек открива.
Ако бих све то морала да сажмем у једну реч, изабрала бих „андјелство”. Њоме Варвара Заборцева назива велику душевну радост. А нама је посебну радост донела прилика да о преводу разговарамо управо са ауторком ‒ да је питамо за све недоумице, чујемо објашњења и загонетни Север доживимо на прави начин. Њени одговори помогли су нам да у преводу дочарамо не само речи већ и атмосферу места.
Варвара Заборцева је млада списатељица и један од нових књижевних гласова руског Севера. Њена родна Пињега постала је главна инспирација књиге, чији наслов у нашем преводу гласи „Чувај кику, Варварушка”. Показала нам је документарни филм о својој дедовини (српска реч коју она посебно воли), а уз песму Варварине баке закорачили смо у свет из којег су потекле њене приче. Поред прозе она пише и поезију која је до сада превођена на кинески и португалски језик. Добитница је престижних књижевних награда у Русији, а њени стихови објављивани су у најпознатијим руским књижевно-уметничким часописима.
2 Слике преузете са странице МГЛУ и из личне архиве. Варвара Заборцева са српским учесницима.
Садржајан програм Школе обележили су сјајни предавачи и врсни стручњаци, чија су предавања готово по правилу била повод за нова питања, размишљања, а неретко су прерастала и у дискусије. И тако смо, у само неколико дана, прешли пут од вечитог питања да ли је боља „Звезда” или „Партизан” до много озбиљнијих тема које се отварају када се две културе нађу за истим столом.
Посебно нам је било занимљиво да слушамо о улози вештачке интелигенције у превођењу, о томе на који начин нам може помоћи, али и када нам одмаже. Не може се изоставити ни тема „Туђи глас на сопственом језику”, која је окупила пуну салу заинтересованих слушалаца. Разговарали смо о Милораду Павићу и његовом преводу дела Александра Сергејевича Пушкина.
У духу велике руске књижевности Школу смо и затворили. Испратио нас је Антон Павлович Чехов – из свог дома, места у којем је некада стварао, а које данас чува успомену на њега и отвара врата аутентичног музеја. Тако се наше прво преводилачко искуство у Москви завршило тамо где књижевност и данас делује најживље – у простору у којем је некада настајала.
3 Слике из личне архиве. Прва слика је из Музеја Чехова, а друга из Третјаковске галерије.
Нас пет, које је на почетку спојила жеља да преводимо, сада повезује и једна заједничка прича. И док смо Москву остављали за собом, чинило се да се наш преводилачки пут тек отвара. Јер прича која је кренула са неколико преведених страница сада има много тога да исприча.
